| pet - 16.05.2008 |
| Košulja |
Utorak, na poslu. Radim potpuno udubljena u detalje novog projekta. Koncentracija je veoma dobra, to me raduje. U drugom planu je završna priredba mog predškolca koja se održava sutra. Isplanirala sam šta će obući - lepu majicu i farmerke. Rekli su da deca obuku nešto svečanije. Šta sedmogodišnjak može obući da bi svečano izgledao? Oni su uvek slatki, ali svečano... Odjednom, vidim ispred sebe sliku svog sina u beloj košulji sa plavom mašnicom. Ali... on uopšte nema belu košulju, zbunjena sam... Slika je i dalje tu. I ideja koja nastaje. On MORA imati belu košulju sutra!
- Halo, mama! Ja sam. Slušaj, uzmi onu Nešinu plavu košulju i izvadi šnit, molim te. Kad dođem ja ću mu skrojiti i sašiti belu košulju za priredbu.
- Ali šta ti je odjednom - čudi se moja majka - pa rekla si da će obući onu narandžastu majicu...
- Ne znam šta mi je, ali molim te uradi to!
- Svašta! Dobro, uradiću...
Po dolasku iz vrtića moj dečak i ja pričamo o tome kako je prošao dan. On neumorno cvrkuće, razgovaramo i o rođendanu koji se približava.
- Mama, rekli su da mora bela košulja sutra!!!!
- Kad su rekli?
- Jutros.
Majka i ja se zgledasmo. Dete mi je poslalo sliku kako treba da izgleda! Nije mi bilo teško da radim duboko u noć da bi on ujutro imao spremnu, prvu belu košulju u životu.
- Puno ti hvala, mama. Vidim da si se baš potrudila - reče mi kad je obukao i video da je to košulja kakvu je želeo.
A ovo je slika koju mi je poslao:
|
| Objavila spes @ 16. maj 2008 11:58:28 |
|
|
|
zanimljiva je ta povezanost izmedju majke i dece... i nesto jedinstveno :) svaka cast za kosulju, mama... :)
Okano, da. Još sam pod utiskom. Prvi put se to dešava tako jasno i upečatljivo. :)
Ha, ha... bravo!!! Nekad me zaista ne mrzi da zbog mog malca radim stvari, na koje me ranije ni puskom ne bi naterali...
Zavidim ti, spes. Ustvari, zavidim vam oboma. Ne zlo, onako, toplo, nežno, baš kakvi su svi tvoji postovi o vama dvoma.
WOW!!! Chovecheeee... :o)
Goste, i to sa zadovoljstvom, zar ne? :)
Vrana, eh, sad si ti mene raznežila... Hvala ti. :)
Koprivice, skroz je neverovatno, je l' da? :)))
Kad se otkine iz tebe deo mesa, ponese sa sobom i dobar deo srca....tamo dusha stanuje pa i deo nje ode....e onda znash i osecash celog zhivota...i dobro i loshe.
Slatkiš mamin... :)
Nego, kada nam to deca stigoše do belih košulja? Zar nisu još koliko juče nosili "najlepše bele pelene"?!
e bash tako, skrrrrrrrrroz neverovatno! Bravo vi! :o)
Strelice, baš tako. :))
Mudanzas, eto njih uskoro u odelima. :)
Koprivče, živela ti meni. :))))
samo sa sestrom imam taj intenzitet povezanosti da me ponekad strefe neki 'ekstrasenzorni' flesevi... i uvek se (lepo) najezim kad se setim nekih, kao sto sam se i dok sam ovo citala. :)
i pomislila sam (malo setno), bas to sto si pre dva sata rekla - eto njih uskoro u odelima...
a carevica, tako uozbiljenog i vaznog, ljubam do neba! :)))))
Da li znaš koliko bi semogodišnjaka na Nešinom mestu reklo: " Puno ti hvala, mama. Vidim da si se baš potrudila". Broj na prste,a li ne treba ti ni jedan. Neša je prava dušica, a ti si najsrećnija mma na svetu. Veeliki kiss za Nešu.
Jao, kako je Neša porastao i kako je sladak! :) Bravo mama i za "hvatanje" slika, i za super podvig, i za lepo vaspitanog malog mudraca! :)
Alana, ja sam to imala sa bratom blizancem dok nije svako otišao svojim putem. A vreme... brzo prolazi :)
Sizife, hvala na ovim lepim rečima. :)
Ana, hvala ti. :D
| sre - 14.05.2008 |
| Učenje učenja |
Moj đak prvak u septembru polazi u školu.
Sledeća tema koja muči mamu (ne i đaka, jer on bezbrižno dočekuje svaki novi dan i tako će ostati dok god je moguće), je kako će prihvatiti školu, učitelja, povećane obaveze, obimno gradivo, mnogo striktniji dnevni raspored...
Predškolski program, i pored zamerki koje se mogu uputiti na obim i vrstu gradiva koje se obrađuje (učili su o skupovima!), pružio je dobar temelj za polazak u prvi razred. Zahvaljujući boravku u vrtiću gde je rad prilagođen uzrastu deteta, naučio je ne samo pravila ponašanja u grupi, već i osnovne pojmove potrebne za snalaženje u školskom gradivu. Pored toga, olakšavajuća okolnost je poznata sredina jer je vrtić smešten u dvorištu škole, poznata grupa dece, jer se veći deo predškolaca iz vrtića opredelio za ovu školu. Reklo bi se - nema razloga za zabrinutost. Međutim...
Ono što čujem razgovarajući sa ljudima o iskustvima njih i njihove dece kroz školovanje različitih nivoa deluje mi sasvim različito od mog sopstvenog iskustva stečenog u školi. Nikad mi niko nije pomagao u učenju. Privatne profesore su uzimali oni čije ambicije su bile veće od sposobnosti. Niko me nije preslišavao, određivao vreme za učenje, pravio dnevni raspored, obezbeđivao specijalne uslove, angažovao timove spoljnih saradnika za savladavanje školskog gradiva. U osnovnoj školi gotovo ništa nisam učila kod kuće, osim istorije koju nisam volela, pa mi je bila potrebna dodatna motivacija i vreme. U gimnaziji sam učila samo nekoliko predmeta - hemiju koja mi je bila izborni predmet za maturski rad, teoreme iz matematike (i danas mrzim kad nešto moram da učim napamet) i latinski jezik koji sam obožavala, pa sam ga učila iz radoznalosti. Ostali predmeti su se učili sami, neosetno, dovoljno je bilo ono što se predaje na času. Da, iz nacrtne su se morali raditi domaći zadaci, ali to je takođe bilo zadovoljstvo...
Roditelji se danas žale da sa decom moraju da provode sate i sate posle škole pomažući im da savladaju gradivo, ili ako ne mogu/ne znaju, snalaze se moleći prijatelje, rođake, kolege, plaćajući privatne časove. Deca su opterećena, frustrirana očekivanjima roditelja i zahtevima profesora. Deca su nesrećna i mnoga od njih jedva čekaju da završe školu - da više nikad ne bi morala da uče!!!
Šta se promenilo?
Obim gradiva? Ne bih rekla. Naši udžbenici su bili istog obima, uz to napisani neadekvatno da zainteresuju dete, bez ilustracija, istaknutih reči i rečenica, nezanimljivih jednobojnih korica, krajnje neprivlačni.
Stručnost predavača? Pamtim samo jednog profesora koji je predavao drugačije, zanimljivo, dinamično, koji je uspevao da animira učenike. Svi su voleli njegov predmet. Nažalost, profesor se promenio, a svi ostali su bili isti - predavali su ex catedra, monotono, dosadno, tražili su reprodukovanje činjenica, a neki su zahtevali i učenje napamet.
Motivacija dece? Verovatno. Tada je još uvek bilo popularno učiti i završiti školu, a postojala je i neka perspektiva, mada sve lošija kako je vreme odmicalo.
Razmišljajući na ovu temu došla sam do sledećeg zaključka:
Škola (ni nekad ni sad) ne obezbeđuje obuku za neke osnovne životne aktivnosti bez kojih je napredak taško ostvarljiv. Neke od tih aktivnosti su učenje, pravilna komunikacija, raspolaganje novcem i možda nešto što će zvučati apsurdno, ali u ovu grupu spada i disanje. Treba li da napomenem da sam pravilno disanje naučila u kasnim dvadesetim godinama, vežbajući jogu i srodne tehnike. Komunikaciju sam savladavala kao i svi ostali - metodom pokušaja i greške, a kasnije čitajući literaturu na tu temu i ispravljajući s mukom stečene navike, predrasude i stereotipe. Raspolaganju novcem naučio me je život, na teži način.
Čini mi se da je moja jedina prednost bila što sam pre polaska u školu naučila kako da učim. Za to mogu da zahvalim svojoj majci, vrsnom pedagogu, koja je vodećim putem, bez prisile i nametanja, naučila brata i mene kako razumeti tekst, gde naći odgovor na pitanje, kako koristiti literaturu i možda najvažnijem od svega - radosti učenja i sticanja novih znanja. Sada, kad ovo znam, lakše dišem i čekam septembar, jer moj prvak već poznaje osnove ovih predmeta.
Kakva su vaša iskustva sa školom, nekad i sad?
|
| Objavila spes @ 14. maj 2008 12:21:45 |
|
|
|
Uh, mene to što imaš sada - čeka dogodine.
Upijam utiske, trudim se, naime, da oformim svoje mišljenje.
Za sada sam zbunjen i uplašen. Na svaki način i supruga i ja nastojimo da se ta zbunjenost i strah ne primete. Ne znam gde bih "udenuo" još koji slobodan trenutak za izradu domaćeg... najbolje je, kako izgleda, učenje učenja... ali to je samo deo obrazovnog aspekta školovanja. Gde je tzv. vaspitni deo? Od njega mi se diže kosa na glavi...
Goste, vaspitni deo je, izgleda, prepušten roditeljima.
I pored raznih događanja u prosveti i samoj školi, moj konačni zaključak je da smo osnovnu školu (naš sin i mi sa njim) jako dobro prošli.
Nismo angažovali ni jednom privatnog profesora, domaće zadatke je radio sam i nije dozvoljavao da sa njim sedimo dok radi. Jedino što sam oduvek insistirala je da sve mora da mu bude jasno, pa će tako lakše naučiti (čak i ono što mora da se uči napamet). Tako da je našu eventualnu pomoć koristio samo ako mu nešto nije bilo jasno, tu smo se stvarno trudili. Naše pokušaje da ga naučimo kako se uči, takođe je odbijao, ali stvarno je uvek imao neki svoj sistem.
U vreme svog školovanja sam bila preterano ambiciozna, što je vrlo opterećujuće. Isto, u moje vreme je vladala zabluda da ništa ne možeš da postigneš ako ne završiš fakultet i da škola mora da bude na prvom mestu. Vreme je pokazalo da nije tako i odavno sam promenila svoje stavove. Nisam sina opterećivala svojim ambicijama. Umesto da se jure sve petice mnogo je važnije da se prvo otkrije šta je to što detetu najviše "leži" i što najviše voli. A onda bi bilo lepo da tome posveti naročitu pažnju i vreme. Takođe mislim da je važno prihvatiti svoje dete onakvo kakvo jeste, sa svim nedostacima, interesovanjima, neuspesima i uspesima, mogućnostima. I sad kad pogledam, posle osnovne škole mog sina, šta mu je ostalo kao "nedostatak"... Loš rukopis i želja da se kad god može izvlači na inteligenciju, iako je radne navike ipak stekao.
P.S. Bolje da sam napisala post. :)))
Hvala na postu, Ana. Lepo je čuti da i sada postoje takvi đaci i roditelji. Ja se, po običaju, temeljno pripremam za svaku situaciju, a svaka informacija je dobrodošla. Mislim da je današnjim đacima lakše jer postoji internet na kome se brzo mogu pronaći sve informacije. I teže, jer se treba snaći u tom haosu. :)
Nisam bila pazljiva ni u citanju posta, ni u citanju komentara, ali... prenosim iskustva moje sestre, koja, kao sto sam vec napomenula, predaje matematiku u skoli.
Posle dugog niza godina muke sa srednjoskolcima, pa i pauze (kada je radila nesto drugo), sada radi u osnovnoj skoli... Kaze, tu makar nekoga moze nesto da nauci....
Jesam dovoljno rekla? Ne?
E da, stalno kuka kako deca jedino bubace napamet, a niko ne razmislja...
MMMila, ovo je već viđeno - đaci kukaju na profesore, profesori kukaju na đake i nikad kraja. Moji roditelji su radili čitav radni vek u ocnovnoj školi, majka je predavala srpski, otac biologiju. Ono što ja znam iz njihove priče jeste da u osnovnoj školi još nije kasno da se deca nauče kako da uče. Njih dvoje su to i činili. Ono što znam iz priča njihovih učenika je da su bili strogi, ali odlični predavači i svi ih pamte. Naravno, nikad ne možeš sve učenike naučiti nečemu, jer nisu ista ni interesovanja ni mogućnosti, ali prosveta je upravo to - neprekidni trud sa promenljivim uspehom.
| pet - 09.05.2008 |
| Kratak podsetnik ili Šta su nam radili |
Vrlo zanimljiv esej Dragana Popadića, profesora psihologije na FFBG. Priča o astrologiji, okultizmu i sličnim "new age" pojavama, kao perfidnim metodama stvaranja kojektivne paranoje i racionalizacije ludila Miloseviceve (a i potonje) epohe. Od Gebelsa, preko Kleopatre i Mome Kapora, do Maharishija i Džima Džonsa.
Za vlast koja zeli da ima sto vecu kontrolu nad gradjanima, razvijanje sujeverja kod podanika i iskoriscavanje vec postojeceg ili podstaknutog sujeverja pruza mogucnost lake i efikasne manipulacije...
...Kakvu funkciju mogu da imaju ovakva namerna zaludjivanja? Odgovori skoro da se sami namecu. Manipulacija preko praznoverja, samim tim sto se ne zasniva na prisili i nije ocigledna, izaziva manji otpor i podozrenje, a sredstva kontrole su krajnje ekonomicna. Prorocanstva se lako smisljaju i ne podlezu nikakvim ogranicenjima, uverljivost im se ne zasniva na argumentaciji vec na medijskoj popularnosti proroka, prorocanstva i vizije su ne samo neosetljivi na racionalne argumente vec, u uslovima kad glavni argumenti protivnika leze u cinjenicama i logickim dokazima, skoro da su i jedino delotvorna sredstva odbrane od nepozeljnih argumenata. Sem toga, sva sredstva kontrole su u rukama vlasti – od medijske promocije proroka i cudotvoraca, preko zakonskog sankcionisanja proricanja koje se moze selektivno primeniti samo na proroke sa nepovoljnim prognozama, do (mozda ne samo hipoteticne) proizvodnje uspesnih proroka koji bi imali privilegiju da nagovestavaju vec pripremljene dogadjaje. Dalje, nije nikakav problem ako se prognoze ne obistine – to nece biti dokaz da se radi o prevarantu vec da mu se, recimo, privremeno istrosila energija ili da je bio psihicki ometan ili pogresno shvacen. Uostalom, ma koliko da je prorocanstvo spektakularno a pogresno, odnegovano kratko pamcenje i uspavana kriticnost cine da je dovoljno precutati ga ili privremeno uvesti na scenu novog proroka.
...Tipican primer ovakvog proroka sa ogranicenim rokom trajanja i prepoznatljivom ciljnom grupom je lik »deda Miloja, proroka iz Pomoravlja«... Knjiga je pisana u vidu piscevih dnevnih beleski o prognozama koje deda Miloje prilikom susreta sa piscem iznosi a koje se, sve do jedne, pokazuju kao zapanjujuce tacne. Divljenje citaoca trebalo bi da splasne ako primeti da prognozirani dogadjaji jesu buducnost u odnosu na dane dnevnickih zabeleski ali su – avaj! – proslost u odnosu na datum objavljivanja knjige. Ima, medjutim, (istina, mali broj) predvidjanja koja idu dalje od 1993. godine u tada daleku buducnost a sada vec proslost, i ona bi mogla da budu test deda Milojevih (odnosno Maticevih) prorockih sposobnosti. Ova »prava« prorocanstva su, vredi li to uopste napominjati, sve od reda promasaji. Tako na primer, deda Miloje prorice: »Jeljcinu se ne pise dobro. On ce se sukobiti sa Gorbacovom i morace da ode. Po svoj prilici bice ubijen...« (str. 96), za Klintona kaze: »On ce da izumre 19. maja 1996. godine. Tolika mu sveca« (str. 230), o Amerikancima i Kosovu predvidja: »Ovo sto se buska dole je samo varka. Prvo ce da naciljaju Vojvodinu« (str. 218), i tako dalje.
...Kada se publika izdresira da se navikne na ovakve sadrzaje, da njihovu istinitost podrazumeva, da na njihovo isticanje i odobravanje svugde nailazi (svaka estradna zvezda ce prilikom svog predstavljanja izdeklamovati koji je znak i podznak u horoskopu), da ih prihvata poput vremenske prognoze i da se rukovodi prema njima, njeno ponasanje postaje lako podlozno manipulaciji pa se iste rubrike mogu koristiti kao sredstvo kontrole. Vec smo ranije upozorili12 kako je 9. marta 1992, na dan obelezavanja demonstracija, u Politikinoj horoskopskoj rubrici maltene svim znacima savetovan i predvidjen ostanak u kuci i u krugu prijatelja.
...Pracenjem oblika sujeverja koje dugi niz godina promovise Politika uocava se sve vece rastakanje racionalnosti: astrologe i parapsihologe zamenjuju proroci i cudotvorci, ukida se i fasada kvazinaucnosti i pretpostavka o kakvoj-takvoj objektivnosti i mogucnosti provere sto je astrologija za razliku od proricanja sa sobom nosila. Sve u svemu, mora se ostati zapanjen nivoom pre svega intelektualnog srozavanja. Iscelitelji telefonom salju lekovitu energiju, proroci »vide« zivote zabrinutih pitalaca i ekspresno im proricu buducnost i daju zivotne instrukcije ugodno caskajuci sa voditeljima, prorocice slazu tarot-karte uz kandila i ikone svetaca, zagovornici okultizma prikazuju se kao apostoli pravoslavlja, tekstovi poprimaju sve grotesknije forme (svemirska bica svim citaocima Treceg oka zele srecnu novu godinu!).
...Izolovanost pospesuje paranoju, paranoidni stav pospesuje izolovanost, i tesko je ili nemoguce odgonetnuti sta je na samom pocetku tog niza. Na individualnom nivou, puno pojedinacnih sudbina koje su sledile ovaj tok tragicno su okoncane u potpunom kidanju veza sa realnoscu. Ali, takav ishod moze da snadje i grupu...
-------------------------------------------------------------
Čudnim sticajem okolnosti ovaj tekst se nadovezuje na moj prethodni post, koji se bavi bezazlenim svakodnevnim sujeverjima i praznovericama. Ipak, pokazao je da smo kolektivno skloni prihvatanju, prenošenju, nasleđivanju, pa čak i stvaranju ličnih malih rituala.
Utoliko pre, važi preporuka: pročitati ceo tekst i podsećati se tri puta dnevno do nedelje. U nedelju, čitav dan misliti o tome.
Da se ne zaboravi šta su nam radili. I da se ne ponovi.
|
| Objavila spes @ 9. maj 2008 10:43:34 |
|
|
|
Samo da skrenem pažnju sa prethodnog posta. :)
Ovo je tema na koju bih rado dala komentar ali sa više aspekata, pa će verovatno i komentar biti duži...
# Sve ovo je vrlo tačno. Setimo se devedesetih i raznoraznih do tada potpuno anonimnih likova koji su se pojavili odjednom u svim dnevnim listovima reklamirajući svoje usluge kojima spašavaju glavu ljudima. Ako znamo koliko košta jedan reklamni prostor - jasno je da je to svakodnevno silovanje "receptima za bolju budućnost" sa celih strana magazina i novina - na nivou predizborne kampanje neko morao da plati. I to dobro. I u tom smislu se u potpunosti slažem sa gore iznetim činjenicama o manipulaciji, zloupotrebi od strane vlasti i sl. Upravo iz tog razloga kada su posle višegodišnje tišine ponovo osvanuli sada samo neki drugi likovi umesto Kleopatre, Zorke i inih, jasno je da nam se generalno ne piše dobro. Tome u prilog ide i TV propaganda kada su u pitanju estradni astrolozi, numerolozi, tarot majstori... TV je čak vrlo inteligentno uvodeći španske sapunice još devedesetih koje vrlo promovišu momenat "sudbine" u ljudskim životima (sudbinska ljubav, Esmeralda sreće Huana posle 15 godina - ah pa to je sudbina... ili rodila se kao siromašna al je život okončala bogata i slično) zapravo budio kod velikog broja ljudi koji se uklapaju u taj profil - veru u sudbinu i naviku, da posle španske serije okrenu neki call centar i vide kad će njima da se desi "Esmeralda trip". Ne znam da li se sećate ali izvesna glumica iz jedne od tih serija je devedesetih dolazila u Beograd i to je propraćeno kao da je u prestonicu dolazio ne znam ko. E sad, umesto da stanemo ovde, pitanje koje se meni bar nameće je psihološko - potreba za sudbinom.
Mnogo pre Tarabića i Deda Miloja iz Pomoravlja, desili su se kolektivni proroci - svih hrišćanskih nacija, a njihova proročanstva su u knjizi koja se zove Biblija. Biblija je najveća zbrika proročanstava ikada napisana, i otuda mi je uvek smešno kada meni kao astrologu neko kaže "jel ti znaš šta kaže Biblija o astrolozima?"
Mirče Elijade u svom delu "Istorija verovanja" piše da se religija stvorila iz magije. Priča ide ovim redom... ljudi najpre žive potpuno bez religije, u primitivnim hordama, isuviše primitivni da bi stvorili bilo kakvu ideologiju - i to je jasno. Medjutim, šta se tada dešava? Čovek tada više nego danas koristi svoja čula za opažanje i osećanje sveta oko sebe. On je tada u potpunosti zavisio od prirode i to tako što je sve ono što se dešavalo (dan, noć, grmljavina, promene u svkaom smislu) video kao 'natprirodne sile' jer se sve dešavalo bez njegove kontrole. I tu po Elijadi čovek prvi put počinje da uranja u misteriju prirode koju će zadržati do današnjih dana kada ćemo poslati ljude u kosmos ili se baviti drugim naučnim otkrićima a sve samo da dokučimo njeno veličanstvo Prirodu. Dakle, mi odvajkada imamo tu davno otkrivenu potrebu da budemo radoznali u pogledu natprirodnog i da na nekakav način probamo da ga kontrolišemo. Jer, kako kaže M. E: "Trenutak kada je čovek osetio da zavisi od prirode i da je se plaši označio je temelj religije." a ja bih dodala, samim tim i vere pre nego što su se religije identifikovale kao hrišćanstvo, budizam i tako dlaje... Još posle Potopa, posle prvog slučaja kada je plima poplavila neku sojenicu i odnela sve do cunamija od pre par godina, čovek se boji prirode, a kao po nekom defaultu koji vuče korene još iz najstarijih doba, on tada nemajući kud ulazi u veru, i ono što želim sada da kažem je da je to normalno ponašanje. Očekivano , što bi rekli psiholozi.
A zbog tog primalnog jakog nagona za opažanjem i korišćenjem čula - primitivni ljudi su bili bića bogata maštom, fantazijom i snovima koji se bitno ne razlikuju od mašte, fantazije i snova današnjeg čoveka. I kao nekada, u strahu da im se ne desi kakvo zlo, ljudi su iz pasivnog delovanja - sadržanog samo u verovanju, prelazili na aktivno koje se sastojalo iz raznih obreda - što su bili koreni magije. Da ne bih još dužila, mada je tema zanimljiva, iz magije se kasnije razvija i religija, kada je razum ušetao i kada su ljudi bili na dovoljnom nivou da stvore ideologiju. G. Thomson je rekao da "Magija počiva na principu da kreiranjem iluzije kojom kontrolišemo stvarnost možemo zaista postići kontrolu nad tim." I ovaj citat bi mogao da se da kao komentar i na tvoj prethodni post. Ali zašto ovo pišem na ovoj temi? Zato što je u našoj prirodi da verujemo. Dakle, ako izdvojimo ono što sam rekla u prvom citatu da je tačno da se mnogo od navedenog koristi u razne manipulativne svrhe, takodje je činjenica da niko ne može iskoreniti čovekovu potrebu da u nešto veruje.
To je u nama i čini nas ljudskim bićima podjednako koliko nas i razum čini. Eto, to htedoh da kažem.
ma, meni je legendarno bilo ono pomracenje Sunca, kad su glupi Evropljani koji ič ne vode racuna o svojoj deci izasli na ulice sa onim nebezbednim naocarima i piljili u nebo, a nasa deca blagovremeno ususkana u podrume... a bilo opasno i ves ostaviti na striku jer je pokupiti zle zrake sa sunca pomracenog uma... :D)))
Wow, Sanja, koliko kometar! :)
Da, ponovo izviru proroci, beli magovi, Kleopatre i ostali spasitelji. Poenta ovog posta je DA SE NE ZABORAVI. Nije bilo lako odupreti se manipulaciji u ta prošla vremena, ali misleći ljudi su ipak uspevali. Pamćenje je ovde kratkog veka, što neko u šali reče "pamti k'o bubašvaba - 5 minuta". Čovekova potreba jeste da veruje u nešto, ali zar to nešto na ovim prostorima uvek mora biti vraćanje u srednji vek? Za promenu, volela bih da vidim neki pomak ka budućnosti. Mislite o tome.
Alana, to jeste izvanredan primer manipulacije kojoj smo bili izloženi. Čak su horoskopi u novinama preporučivali ostajanje kod kuće, u krugu porodice. I sećam se dobro izumrlog Beograda u sred radne nedelje.
Najteže mi je bilo kad je jedna od velikih zveza Miloševićevog opskurnog doba, Milja Regulus, na najodvratniji način pljuvala Odri Hepbern. Sećam se kao juče da je bilo. Odri je kao ambasador UNICEFA snimila poruku upućenu političirima u Jugoslaviji u kojoj je besneo građanski rat. Tražila je da se zaštite deca, što joj je bila i dužnost i, da tako kažem, sveti cilj. Nije se mešala u politiku, nije zauzimala ničiju stranu. (Sama Odri je kao devojčica u okupiranoj Holandiji propatila i teško obolela). Odri je u trenutku kada je snimila poruku bila u poslednjoj fazi bolesti karcinoma od kog je, ne zadugo potom, i umrla. Bila je jako smršala i izgledala skoro neprepoznatljivo, osim onih njenih divnih očiju. Milja Regulus (rođ. Vujanović) oplela je, onako primitivno, sve u stilu kako Odri svojim uglastim, mršavim, satanskim licem sa ekrana šalje poruku srpskom narodu u nameri da ga omađija i slično... Pomislio sam: "Gde će joj duša? Zar o njoj bolesnoj tako?" (Sad mi suze navru kad pomislim na tu divnu, plemenitu i skromnu osobu koju smo svi toliko voleli i još je volimo, po mnogima najšarmantniju glumicu svih vremena.)
Kad je, nekoliko godina kasnije, Regulus, koja je to prezime stekla udajom za zvezdu Regulus, doživela svoju tragičnu sudbinu, zaista sam pomislio da postoji nekakva ruka više pravde koja pre ili kasnije kazni svakog lošeg čoveka.
Izvanredan post, napisan u dobrom trenutku. Dužnost nam je, kao civilizovanim ljudima, da uvek i na svakom mestu, iznova govorimo o zlu koje smo preživeli, baš kao što će Jevreji uvek iznova govoriti o holokaustu. Nama se upravo dešava da se to zlo tendenciozno umanjue, relativizuje i sično. Ako samo zato što smo umorni, ili nam je od svega muka dozvoljavamo da se pred našim očima briše razlika između dobra i zla, onda i sami pristajemo na zlo i prepuštamo mu da pobedi bez borbe.
Ispravka, kolikI komeNtar. Toliko sam se zbunila dužinom Sanjinog komentara da mi prsti počeše bez kontrole da lete po tastaturi. :)
Erazmo, da, opskurno doba. Doba kad je bilo teško ostati razuman pred poplavom gadosti iz svih medija. Sećam se tog obraćanja Odri Hepbern i napada na nju i isto sam se osećala. Treba govoriti, treba ponavljati, jer ljudi zaboravljaju. Toliko da neki nasedaju na "ljubav iz početka".
zaista treba ponavljati i pričati o onome što smo preživeli, jer smo skloni da zaboravljamo ružne stvari, a ovo uvek treba imati na umu. i ne samo to, stižu nove generacije koje imaju pravo glasa i odlučivanja, dobro je da znaju kako je bilo...
Tako je, Gamet. I zbog njih. Možda naročito zbog njih.
iliti kao su oni napisali: LJUBAV ISPOČETKA
...moram da uzurpiram prostor da odgovorim Sanji: sa ovim delom se uopšte ne slažem: "...a njihova proročanstva su u knjizi koja se zove Biblija. Biblija je najveća zbrika proročanstava ikada napisana..."!!... ja već preko dvadeset godina tvrdim da biblija jeste ASTROLOŠKI PRIRUČNIK, a ne nikakva knjiga proročanstava!!... konačno se i neko drugi toga setio i snimio film "Zeitgeist"!!... s obzirom na to da vezano za "autorska prava" autor insistira na besplatnom deljenju kopije (a ne zabrani!) poneću u BGD sledeći put par diskova da podelim...
...znači, sva religija se ustvari "bazira na astrologiji"!!... jedino bih voleo jedno pojašnjenje od Sanje (kad odgleda film): ...nije dovoljno objašnjeno "doba ovna" u filmu (... meni to liči na vreme grčke mitologije i potrage za zlatnim runom...), nego se sa bika odmah prelazi na ribe (Isusa), a uskoro ulazimo u "doba vodolije" (novi posvećenik, rođen od device???)...
...religijska verovanja su odavno institucionalizovana, politizovana... to više nema veze sa verom, nego sa upravljanjem ljudima!!!... kao i razna proročanstva!!...
A ljudi kratke pameti/pamćenja, pa se daju manipulisati...
Da živim u nekoj drugoj zemlji, rekao bih: pa ako neka im ponovo kad im jednom nije bilo dovoljno. A najgore je što to ludilo i ja treba da živim, iako nisam pristalica. Isto kao što su, sada moram da budem grub, blagodeti postpetooktobarske Srbije osetili i oni koji za to nisu glasali. Ne vidim da su i jenom rečju rekli da ne žele da uživaju u zemlji bez redova, inflacije ogromnih nula, praznih rafova, hadnih stanova - ničega se od toga glasači onih iz devedeseetih nisu odrekli. Da parafraziram jednog od gatara iz onog vremena: Sizif se isključio. (on se zvao Ljubiša).
Raban, to je posebna tema, i o Zeitgeistu sam već pisala na svom blogu. Nego kada uzmeš Bibliju na suvo, bez tumačenja i toga ko ju je pisao i šta je pisac hteo da kaže, u njoj se kao akteri pominju proroci od Ilije do Jeremije, a tu je i Jovanovo Otkrovenje.
narod ode na vashar pa se smeje kad vidi sebe u onim krivim ogledalima, dok se u onom 'pravom' ogledalu dozhivljava lepim i pametnim. a i onaj zid smrti: kako to motor mozhe da pichi paralelan sa tlom... mora da je neka prevara, ali ajde da verujemo...
Sizife, javlja mi se... To je onaj sa prstenom? :)
Sani, ma ajde da verujemo u sve što nam kažu. Valjda oni bolje znaju. Bilo na televiziji. Pisalo u Politici. Treba da verujemo.
jer ako ne verujesh, neshto tje ti se desi, a nema da ti se dopadne...
Nisam citala prethodni post (nisam stigla, a i sad imam manjak vremena).. pa i ovde sam preskakala (sta mogu, tak'a mi narav) ali... Nesto gledam po satelitu: na sve strane proroci i slicno! Mislim, na italijanskom, spanskom, engleskom...kojekakvim jezicima...
Mislim, ljudska glupost je jedini nepresusni izvor na svetu... znaci, oni koji ga koriste, nasli su nepresusni izvor para.
MMMila, ali mislim da nigde to nije poprimilo takve razmere kao ovde devedestih.
Spes, iskreno, GORIH je razmera nego ovde devedesetih, ali se ljudi manje masovno primaju! Kod nas je to bila opsta poshast! SVAKO je skoro nekada bio kod neke vracare ili slicno...
Ponavljam (mislim) pricu o jednoj koja je, svojevremeno, dok sam imala kancelariju (morala) imala svoj office na istom spratu kao i moj. Elem, objavi ona da pravi amajlije za polaganje prijemnih ispita!
Ja resila da joj budem konkurencija, pa objavila i ja: uz uslov, na mojoj amajliji se mora sedeti najmanje 4 sata i to dva'jes dana pre prijemnog i citati naglas ono sto se uci!
Sta mislis, cija je amajlija uspesnija?
Sprdam se malko, ali ne mogu da ti opisem koliko to mene izludjuje. Zato i znam koliko postoji svuda, jer primetim... Sustina je da prost svet, koji izgubi svaku nadu, jako veruje ... u bilo sta. Pa i u LOTO!
| čet - 08.05.2008 |
| Praznoverice i kako ih steći |
- Ne pevaj za ručkom. Ne okreći hleb naopako. Ne seci hleb sa obe strane. Ne izvrći stvari na naličje. Ne kuvaj u olupanoj šerpi. Dobićeš upalu slepog creva. Zakopčavaj se uvek odozgo na dole. Kašikom zahvataj uvek prema sebi. Ne ostavljaj veš preko noći na konopcu. Ne pokazuj radost. Treba biti uzdržan. Mi ne plačemo. Da se ne raduju dušmani. Ne stavljaj tašnu na pod. Ne stavljaj nož oštricom prema gore. Ne zviždi noću. Ne ostavljaj češalj na stolu. Ne skupljaj mrvice sa stola rukom...
- Zašto?
- Zato.
U kući mog detinjstva vladala su vrlo stroga pravila, a glavnu ulogu je imala baba po majci, koja je navikla da oduvek radi i muški i ženski posao, da se njena reč sluša i poštuje bez pogovora i bez pitanja.
Za svaki vid života postojao je skup radnji koji se izvršavao po utvrđenom redosledu i rasporedu. I samo taj redosled i raspored je bio dobar, a sve drugačije što se moglo videti i čuti sa strane bilo je pogrešno, nakazno, pomodno, "to ni moja mati nije radila pa neću ni ja"...
Kod moje majke je to glatko prolazilo, po navici, vaspitanju, automatizmu i ona je čak podržavala diktaturu, ali moja buntovna narav nije se mogla pomiriti sa tim. Moja pobuna je počela vrlo rano odbijanjem da slušam i da sprovodim meni potpuno nelogična pravila. Istrajala sam u tome i po cenu kazne. Na kraju, u pubertetu, uspela sam da se izborim za pravo da sama sebi organizujem neke delove života. Baba je bila u dubokoj starosti, nije imala više snage za nametanje svoje volje, ali prećutno je između nas dve uspostavljena miroljubiva koegzistencija koja je počivala na uzajamnom poštovanju: ona je mene poštovala jer sam bila jedna od svega dve-tri osobe koje su se njoj suprotstavile, a ja nju jer sam tada počela da uviđam da se ispod naizgled neobjašnjive krutosti krije strah od promena i očajnička potreba da sigurnost koju je stekla, po svaku cenu zadrži. Bila je jedna od izuzetno snažnih čovek-žena koje nikakve nedaće nisu uspele da slome, a bilo ih je u njenom životu koliko u drugih nekoliko.
Mislila sam da sam pravila, većinom zasnovana na praznovericama i uglavnom bez ikakvog objašnjenja, zauvek izbacila iz svog života. Da... Dok nisam otkrila da sam većinu tih pravila nesvesno usvojila i primenjujem ih svakodnevno. Na primer, imam paničnu potrebu da sav veš prilikom pranja, sušenja i slaganja okrenem "na lice", ni slučajno naopako, a tek obući nešto naopako, ravno je omanjoj katastrofi. A onda je moja majka počela da prostire veš... i ja sam shvatila da je njoj potpuno svejedno kako je nešto okrenuto, da o tome ne vodi računa. Ozbiljno sam se naljutila - ona je uspela da se oslobodi pravila, ali ih je zato prenela meni. Nisam joj ništa rekla, ali sam čvrsto rešila - iskoreniću sav taj korov, prestaću da robujem nametnutim praznovericama. I dobro se čuvam da svome detetu neosetno ne usadim neku od njih.
A vi, kako je kod vas sa praznovericama? |
| Objavila spes @ 8. maj 2008 13:34:02 |
|
|
|
pa..hehehe..ne okrecem hleb naopako, niti stavljam torbu na pod...a ne nosim ni prsten na kaziprstu...ako je noz okrenut sa ostricom na gore, bivam potresena i odmah ga spustam... ne bacam nokte u smece, niti kosu, koja otpadne, niz vetar..i taaaakooo
kazes praznoverje?! hmmmmmm
Svako na svoj način robuje: ti robuješ potrebi da se oslobodiš robovanja (čitaj: nametnutih ti praznoverica). Ja sam kao tvoja baka: ne volim promene i robujem čuvanju navika. Gde je sredina i da li je iko treba?
imam utisak da na praznoverice potrošim pola dana. a jedna od glavnih je da o njima ne smem ni da pričam...
Ja obavezno prebacim program kad počnu reklame ili se pojavi Voja dr Kaćunčica. Valja se uroka kontra.
Maqa, :))))) ma neeeeee, nije to praznoverje... sve te radnje su potpuno logične. ;)
Vrana, pa, ne robujem baš, neke ću verovatno i zadržati iz lenjosti, ali zajedno sa tim krutim pravilima u paketu ide i netrpeljivost prema svemu što je drugačije i prema onima koji te stvari drugačije rade. I to je na nesvesnom nivou. E, toga hoću da se oslobodim, potpuno. :)
Trudim se da ne ustanem na levu nogu, ne stavljam tašnu na pod... Za mnoge od ovih praznoverica nisam čula. A neke primenjujemo u šali, na pr. da se ne peva dok se jede.
Nisam živela sa bakom, ali znam da je ona prostirala svoj veš noću i kupila ga ranom zorom, jer nije u redu da komšije vide njen intimni veš. Znači potpuno suprotno... :)
Neka lična sujeverja sam razvila (kao i većina oko mene) za vreme studija, po pitanju ispita. :))) A još više kada sam dobila dete. Eto, kada krene u školu i ima neki pismeni, ja odvrnem vodu. :)
Inače, tvoj bunt mi je potpuno razumljiv. Takva sam i ja bila. Samo, toga se treba setiti i kada nam naša deca pokažu istu tu crtu karaktera.
gsgnv, šteta, a baš sam volela da čujem tvoja iskustva na ovu temu. :)))))
laudanum, i ja prebacujem program, ali posle zaboravim šta sam gledala. Zato sam odustala od televizije i to je neka zaštita od uroka. :)))
Ana, a naročito sam pobesnela kad sam shvatila da su i pored sve moje pobune pobedili... Ja, naivčina... :)))
haha, pa ovo je odlično pitanje, jer sam i ja prihvatila nešto što ni moja majka ne praktikuje: kad sam bila jako, jako mala majka me je umivala svojom rukom uvek tri puta i pritom govorila 'treći put Bog pomaže'. Neverovatno je, ja sam ateista, ali svakog jutra se umivam tačno tri puta!!! Naravno, mojoj majci to ništa ne znači, ona ne obraća pažnju na takve gluposti...
paaa, sve što si navela, zatim štipaljke da su iste boje, baš posle ručka moram da pijem kafu iz plave šolje, obuvam prvo levu cipelu, obavezno se vratim u stan kao da proverim dal sam sve isključio... spisak je stvarno poduži.
Gamet, e baš taj osećaj - kao kad mi neko dobaci vruć krompir pa se izmakne i kaže "snađi se", dovodi me do besa. Ma znaš o čemu pričam, njih te gluposti ne zanimaju. :)))
gsgnv, neverovatno, a ja mislila da to što su mi sve štipaljke iste boje znači da imam oko za detalje. A za vraćanje u stan kažu da to nikako ne valja - da se vratiš kad si već pošao. Eto, čovek se uči dok je živ. :))))
znam ja da ne valja se vraćati nego sam ja pokušao da se rešim te praznoverice pa sam upao u drugu: valja se vraćati jer tako uništavam ono ne valja se vraćati...
za vecinu pobrojanog nisam cula (osim pevanja za ruckom, sto je islo uz prigodno - 'ne pevaj za stolom, imace ti muz ludu zenu'). al' sad kad znam sta sve mogu, ima da sticem. covek (se) stice dok je ziv... ;)))
Do današnjeg dana sam mislio da GsGnV i ja, osim nick-inicijala nemamo ništa zajedničko.
Najviše me opterećuje to vraćanje u stan... ali pročitao sam negde da bi to mogla biti vrsta paranoje ili čak prisilno - kompulzivno ne_znam_ni_ja_šta. Dakle, nije reč o praznoverici?
Pardon, GsGnV i ja, delimo simpatije prema nekim blogerkama, ali ni to ne spada u sujeverje. Ili spada?
Ja se slažem sa dve ili tri praznoverice koje si navela, s' početka teksta.
Iz praktičnih razloga: Nije za vreme ručka ni pristojno a i opasno je pevati pa čak i mnogo pričati da se ne bi zagrcnuo čovek. Nož okrenut oštricom na gore takođe može biti opasan. Preko noći na konopcu ostavljati veš, takođe nije pametno jer može skoro suv da pokisne,da ga oduva iznenadan jak vetar, da ga rano ujutru pokake ptice, da se u njegu zavuku buba-kice-uholaži.
Ipak, ja to ne iz praznoverice, ja to iz praktike a ti, rekao bih iz reda koji držiš oko sebe. Naravno, postoji i objašnjenje da, ja povremeno a ti možda stalno, ako predmete i radnje slažeš uredno, i misli su ti uredne. Meni se, kažem, povremeno događa da se osećam nervozno i nezadovoljno u neredu oko sebe. Tada temeljito ribam kupatilo, zavlačim se u sve ćoškove kuće, sređujem sitnice koje deca razbacaju, nervira me i najmanja trunka prašine.
Po završenom poslu osetim prijatnost pa umoran sednem i popijem kafu.
Ubeđen sam da to nije praznoverje.
Pozdrav tebi, Neši i Mami:)
Hmmm...Gazim okrugle šahte, jer to donosi sreću.Iz istog razloga, preskacem one kvadratne.Obuću redjam na odredjeni način, gasim svetlo na odredjeni način.Imam ritualnu casu vode "za noc" i gomila jos nekih sitnica.(Ili, nisu sitnice?!)
Najgore je sto, kada propustim nesto od toga, stvarno se desi nesto sto nije trebalo.:)
Bitno je da me ništa od toga ne opterećuje.:)
Alana, propustila si mnogo toga. Te navike su kao kućni ljubimci - na kraju ne možeš bez njih. Ali bolje je sticati ljude a ne navike. :)
Goste, vidiš da se čovek prevari, naročito na blogu. Kod mene to vraćanje ima elemente zaboravnosti, zaboravim kišobran, a napolju pada kiša, ili novčanik u drugoj tašni, ili da isključim peglu... nije to ništa opsesivno kompulzivno, vraćam se tek svaki drugi put. :))) Za blogerke ponekad može biti gore od sujeverja i praznoverice zajedno. Kažu, ja ne znam. :)
Anagama, za neke od ovih praznoverica sam našla objašnjenje iz paganskih vremena, što ne znači da su to bili pravi razlozi. Ja takođe volim red i najbolje se osećam kad je kuća sveže očišćena. Pozdrav vama :)
Penelloppa, važno je da te ne opterećuje :)
Ne vratjam se kad krenem...
Ne prolazim ispod merdevina i onih raskrecheTih bandera...
Diskretno pljootznem tri put' kad mi crna machka (pu, pu, pu) predje put, a mozhe se desiti ( kad uslovi dozvoljavaju, tj kad niko ne gleda ) i da se vratim tri koraka unazad...
Dobro, postoje neki ritualchitji znani samo meni...
Sujeverje? Shta je to?
Čim sam pročitala ovaj post, imala sam nešto na umu što je malčice svojim komentarom dotakao i Anagama... Mnoge od tih tzv. praznoverica je naš narod smislio iz najpraktičnijih mogućih razloga - recimo, deci možeš do besvesti da ponavljaš kako nešto ne treba da rade jer to nije lepo i opet bez rezultata, ali čim ih upozoriš kako neko ponašanje za sobom povlači i nekakve posledice, ma koliko odbijali, podsvesni strah učini svoje...
Dakle, puno tih, davno smišljenih praznoverica u sebi kriju brigu o zdravlju, higijeni i lepom ponašanju...
Ja sam izgleda operisan od toga. Posebno znam da sam se sa mnogima raspravljao tražeći da mi objasne zašto hljeb ne može da stoji naopako, a torba mi je upravo na podu, malo pored nogu. Jesam li ja normalan? :)))
Zeko, čudno je da ja nisam razvila ni jedan lični ritual. Ili možda nije s obzirom na to koliko sam ih dobila u nasleđe. :))) Sujeverje? Nikad čula...
Slobodna, da, ali se za većinu u magli vekova izgubio smisao. Osim toga, tolika krutost u svakodnevnom životu ubija kreativnost.
Šeki, odmah da si podigao torbu sa poda, inače nikad nećeš postati milioner! :)))))
Za hleb sam našla objašnjenje da, ako ga okreneš naopako, to je nepoštovanje prema osnovnoj životnoj namirnici. Nekada je hleb bio simbol života.
...uh, bre... ja sam onda "težak sujeverac", jer: ...nikad ne izlazim kroz prozor ako nije u suterenu ili prizemlju... ne ulazim u kadu ako je voda vrela... ne glasam za radikale da me ne bije, hm, maler... i nikad, ali NIKAD ne obuvam desnu cipelu na levu nogu...
Raban, čak i to prizemlje može biti rizično - šta ako je visoko prizemlje? :))))
Ovako ja nešto rzmišljam: povinovanje pravilima je mnogo lakše nego suprotstaviti se njima. I zato verovatno tvoja majka traži od tebe da ih poštuješ da ne bi imala problema sa uspostavljačima. Sigurno da je ona ako ne javno, a onda makar u sebi, preživela štošta u najobičnijem pokušaju da bude svoja, pa je htela da ti kroz to ne prolaziš. Krv, kao što vidiš, nije voda jer i ti tražiš slobodu. Ne ljuti se na majku.
Svakodnevne praznoverice preshle su u dugogodishnju upotrebu, samim tim postale deo zhivota pa i prestale da budu pRznVrc:))) Chim ih ja ne imenujem tako:) Celog zhivota uchim se da ne pricham o planovima jer se neko usputno mache pokaKi u njih:) i nisam se nauchila, jedem Gurabije konstantno i isto tako skupljam metlicOm ukakaNe planove:) "Ako hotjesh da nasmejesh Tvorca, reci mu svoje planove"
Sizife, ne ljutim se. Davno sam izravnala sve amplitude u svojim odnosima sa majkom. Sada, na sceni je poštovanje i zahvalnost. Moja ljutnja je bila usmerena ka samoj sebi - što sam i pored pobune prihvatila toliko toga. Ali ljutnja je pozitivna, iz nje proizilazi akcija. Na kraju, sve je dobro. :))))
Strelice, ili mu reci šta želiš, a prepusti njemu da to ostvari kako on zna. :))))
Jao Spes:) to je vec problem:) silne godine prodjoshe, ja josh uvek ne znam sh'a otju:) On zbunjen ne zna koji taster da klikne:) stalno se menja topTEn:)))))))))))))
Malo upozorenje: Nikada ne pisi blog cetvrtkom, ne valja se...
Ponekad kucnem u drvo, a to je više navika nego verovanje.
| ned - 04.05.2008 |
| Rođenje |
- Mozak mi je pun svega i svačega... - reče Neša.
- Sve pamtiš?
- Da, baš sve. Samo, čudno je što se uopšte ne sećam kako je bilo kad sam se rodio...
|
| Objavila spes @ 4. maj 2008 22:15:08 |
|
|
|
Prosto i jednostavno, nove informacije potiskuju stare. :)) Svaki dan se vadim na to, ponekad i vrlo selektivno. :))
Drea, totalni... :)))))
Morticia, kod mene je tih novih informacija preko svake mere mnogo. :D
:)))))
... znas kako je malac moje najfrendice, posto je prvi put prespavao u novom krevetu, a na pitanje kako mu je bilo - odgovorio: 'diiiiivno!!! kao da se jos nisam ni rodio...'
carevici...
:)))
ja se sećam... nišra naročito... vuku te za glavu, a ti se dereš. :))
jaaadan Nesa.. mora da ga bas zanima kako mu je bilo, a ne moze da se seti : )))
Erazmo, mene su vukli za guzicu, posto sam izasla karlicno... a kazu da se nisam nesto derala :D
Alana, oni znaju, kad ti kažem! :)))
Erazmo, ti si nešto rano počeo da se dereš, neke druge moraju da šamaraju. :)
Okano, ma setiće se on, kad-tad. :)
Ma kazi mu da i nije bila neka zurka kad se rodio, bolje su sad, kad je porastao!
Baš čudno...Mada, poznajem neke kojio tvrde da se sećaju svog rodjenja.Mislim da su to...hmmm...Izmaštali.:)
MMMila, sad su svakako... intenzivnije. :)
penelloppa, izmišljaju, kad ti kažem. Mada, ima nekih tehnika koje omogućavaju prisećanje... Ko zna... :)
Prošetaj Nešu pored porodilišta, možda će se setiti.
:))) Neši da potanko ispričaš kako je bilo. Nedostajaće mu taj detalj kad bude pisao memoare. :)
Sizife, prošetala ja sebe pored porodilišta i... nisam se setila. :)))
Ana, ni ja ne znam kako je bilo - rođen je carski. :D
:))) Neši i pristaje - carski. Bolje tako nego kao ja što smaram sina pričom kako ga nisu okupali jer u porodilištu nije bilo tople vode. :)
Lažucka Neša.
Ako se sećam ja, seća se i on. Isti smo, seti se! :)))
Ana, bar je sebi prištedeo prvo mučenje i to obavio brzo i lako.
Atajlo, misliš da lažucka? :))))) Malo ću da ga propitam.
| pet - 25.04.2008 |
| Moj Facebook i ja |
Moram priznati da Facebook ne prestaje da me zbunjuje. Pre nešto više od šest meseci popustila sam radoznalosti i prihvatila poziv meni drage mlade blogerke da kreiram profil. Prvi susret sa sve čuvenijim social networkom me je razočarao. Sličice, sličice, filmovi, fun wall, šala, komika, zabava... Površno.
Pozvala sam nekolicinu prijatelja da se pridruže. Tako je počelo. Od tada, ne prođe dan da mi inbox nije zatrpan poštom koja javlja da sam dobila novu poruku, sliku, film od prijatelja. E sad, ja pripadam generacijama čija je komunikacija bila mnogo manje intenzivna, ali je samim tim bila sadržajnija. U mojim tinejdžerskim godinama nije bilo interneta, mobilnih telefona, smsova, chatova, foruma... Ma nije bilo ni kompjutera, ako se ne računaju retki Commodori, Spectrumi ili Amige priključeni na televizor i kasetofon kao periferne uređaje. Još su se pisala PRAVA pisma, na hartiji u boji, ko je imao umetničkih sklonosti ta pisma je i ukrašavao crtežima, vinjetama ili nalepljenim sličicama. Trudiš se da pišeš što lepšim rukopisom, dobro razmisliš o svakoj reči i rečenici, jer ti je stalno pred očima onaj ko to pismo treba da dobije, zamišljaš kako će razumeti određenu reč, šta će pomisliti, da neće možda shvatiti pogrešno... Ponekad je bilo i malo kajanja kad se pismo stavi u koverat, zalepi i ubaci u poštansko sanduče. Ponekad bi radije da ga vratiš, pa čak i iscepaš... ali već je kasno... Ono je započelo svoj dugi put, a ti si započeo iščekivanje odgovora.
Putovanje pisma u jednom smeru računalo se u danima, od tri pa naviše, a ako je odredište dalje - i u nedeljama. Zato se čuvao koncept, prva verzija pisma, da kad dobiješ odgovor možeš da se setiš o čemu si pisao. I konačno - stigao je odgovor! Vidiš da ti u dvorište ulazi čika poštar noseći u ruci koverat, pa mu trčiš u susret da što više skratiš put do toliko očekivanog pisma, a on se smeška i šeretski namiguje dajući ti u ruke dragoceni komadić papira. Ako je pismo od neke simpatije, crveniš, grabiš koverat i brzo se sklanjaš. Ako nije, uzmeš ga, zahvališ i odeš na skrovito mesto da ga na miru pročitaš. Držiš ga, gledaš, na njemu mnogo pečata, malo je izgužvano i isprljano od toliko ruku kroz koje je prošlo, a onda - konačno otvaraš i gutaš sadržaj u jednom dahu. Zastaneš, pa pročitaš ponovo. Ako je kratko, malo se razočaraš (ili mnogo, zavisno od koga je), a onda ga danima nosiš u školskoj torbi i smišljaš odgovor koji ćeš napisati. I ciklus ponovo započinje.... Bilo je i ceduljica pisanih rukom i krišom doturenih na velikom odmoru dok se tvoj i njegov razred mimoilaze u hodniku prelazeći iz kabineta za fiziku u kabinet za hemiju. Bilo je i govora tela, tumačenja gestova i pogleda i beskrajne diskusije sa najboljom drugaricom, ili sa društvom uveče na korzou... Telefon je služio samo za dogovor, jer je stajao u predsoblju gde svako može da čuje o čemu se priča, pa baba odvoji uvo i posle dojavljuje gde treba ko je zvao, kada, i šta se ona dogovorila... Tada su se izrazi doslovno tumačili, pa ako bi se neko usudio da mi kaže da sam seksi, to se moglo razumeti samo na par načina - 1. sviđam mu se, 2. želi seks sa mnom, ali ovo drugo se tada nije tako eksplicitno izražavalo. Ako sam nekome rekla da mi je najdraža osoba na svetu, u slučaju da je to devojka, to je bio poziv na ozbiljno prijateljstvo, u slučaju da je dečak, značilo je da mi se sviđa, ali devojke tada nisu bile tako otvorene, pa su ovi drugi slučajevi bili znatno ređi. Grljenje je takođe bilo srazmerno retka pojava, naročito javno i sa više osoba u kratkom intervalu. O poljupcima i da ne govorim.
Eto zašto me zbunjuje taj Facebook. Imate novu poruku od vašeg prijatelja xy - kaže mi on. Eeeeeej, dragi dečak me se setio, obradujem se ja i brzo kliknem da vidim šta moj bivši mladi kolega javlja. A tamo - on cirkularno šalje stupidni video klip iz nekog supermarketa. Ili - moja draga prijateljica iz inostranstva šalje sliku o zabrani pušenja u Nemačkoj. Uvek padam u iskušenje da odgovorim na cirkularnu poruku i razočaram se kad shvatim da to niko ne očekuje. Da ne govorim o medvedićima, zagrljajima, poljupcima, čašama piva/viskija ili izjavama da sam najvoljenija osoba. Neko mi reče - ja ujutru isklikćem na sve te poruke, prosledim dalje svima sve što dobijem i posle sam mirna. What's the point? Čemu to služi, pita se moj konzervativni đavolak na levom ramenu.... Nisam poslala još nijednu cirkularnu poruku. Još uvek osim poruke, osobi kojoj se obraćam upućujem i svoje misli i želje. Poslala sam nekoliko poklona, pažljivo biranih prema ličnostima i nekoliko privatnih poruka. Toliko od mene za Facebook. Ako ikada počnem da šaljem cirkularne poruke, da se gađam ovcama, kravama, pilićima i jastucima, znaćete da nešto ozbiljno sa mnom nije u redu. Dragi prijatelji, opomenite me tada da obrišem svoj Facebook profil. |
| Objavila spes @ 25. april 2008 19:27:41 |
|
|
|
| |
zanimljiva je ta povezanost izmedju majke i dece... i nesto jedinstveno :) svaka cast za kosulju, mama... :)