Utorak, na poslu. Radim potpuno udubljena u detalje novog projekta. Koncentracija je veoma dobra, to me raduje. U drugom planu je završna priredba mog predškolca koja se održava sutra. Isplanirala sam šta će obući - lepu majicu i farmerke. Rekli su da deca obuku nešto svečanije. Šta sedmogodišnjak može obući da bi svečano izgledao? Oni su uvek slatki, ali svečano... Odjednom, vidim ispred sebe sliku svog sina u beloj košulji sa plavom mašnicom. Ali... on uopšte nema belu košulju, zbunjena sam... Slika je i dalje tu. I ideja koja nastaje. On MORA imati belu košulju sutra!
- Halo, mama! Ja sam. Slušaj, uzmi onu Nešinu plavu košulju i izvadi šnit, molim te. Kad dođem ja ću mu skrojiti i sašiti belu košulju za priredbu.
- Ali šta ti je odjednom - čudi se moja majka - pa rekla si da će obući onu narandžastu majicu...
- Ne znam šta mi je, ali molim te uradi to!
- Svašta! Dobro, uradiću...
Po dolasku iz vrtića moj dečak i ja pričamo o tome kako je prošao dan. On neumorno cvrkuće, razgovaramo i o rođendanu koji se približava.
- Mama, rekli su da mora bela košulja sutra!!!!
- Kad su rekli?
- Jutros.
Majka i ja se zgledasmo. Dete mi je poslalo sliku kako treba da izgleda! Nije mi bilo teško da radim duboko u noć da bi on ujutro imao spremnu, prvu belu košulju u životu.
- Puno ti hvala, mama. Vidim da si se baš potrudila - reče mi kad je obukao i video da je to košulja kakvu je želeo.
A ovo je slika koju mi je poslao:
|
zanimljiva je ta povezanost izmedju majke i dece... i nesto jedinstveno :) svaka cast za kosulju, mama... :)