Moj đak prvak u septembru polazi u školu.
Sledeća tema koja muči mamu (ne i đaka, jer on bezbrižno dočekuje svaki novi dan i tako će ostati dok god je moguće), je kako će prihvatiti školu, učitelja, povećane obaveze, obimno gradivo, mnogo striktniji dnevni raspored...
Predškolski program, i pored zamerki koje se mogu uputiti na obim i vrstu gradiva koje se obrađuje (učili su o skupovima!), pružio je dobar temelj za polazak u prvi razred. Zahvaljujući boravku u vrtiću gde je rad prilagođen uzrastu deteta, naučio je ne samo pravila ponašanja u grupi, već i osnovne pojmove potrebne za snalaženje u školskom gradivu. Pored toga, olakšavajuća okolnost je poznata sredina jer je vrtić smešten u dvorištu škole, poznata grupa dece, jer se veći deo predškolaca iz vrtića opredelio za ovu školu. Reklo bi se - nema razloga za zabrinutost. Međutim...
Ono što čujem razgovarajući sa ljudima o iskustvima njih i njihove dece kroz školovanje različitih nivoa deluje mi sasvim različito od mog sopstvenog iskustva stečenog u školi. Nikad mi niko nije pomagao u učenju. Privatne profesore su uzimali oni čije ambicije su bile veće od sposobnosti. Niko me nije preslišavao, određivao vreme za učenje, pravio dnevni raspored, obezbeđivao specijalne uslove, angažovao timove spoljnih saradnika za savladavanje školskog gradiva. U osnovnoj školi gotovo ništa nisam učila kod kuće, osim istorije koju nisam volela, pa mi je bila potrebna dodatna motivacija i vreme. U gimnaziji sam učila samo nekoliko predmeta - hemiju koja mi je bila izborni predmet za maturski rad, teoreme iz matematike (i danas mrzim kad nešto moram da učim napamet) i latinski jezik koji sam obožavala, pa sam ga učila iz radoznalosti. Ostali predmeti su se učili sami, neosetno, dovoljno je bilo ono što se predaje na času. Da, iz nacrtne su se morali raditi domaći zadaci, ali to je takođe bilo zadovoljstvo...
Roditelji se danas žale da sa decom moraju da provode sate i sate posle škole pomažući im da savladaju gradivo, ili ako ne mogu/ne znaju, snalaze se moleći prijatelje, rođake, kolege, plaćajući privatne časove. Deca su opterećena, frustrirana očekivanjima roditelja i zahtevima profesora. Deca su nesrećna i mnoga od njih jedva čekaju da završe školu - da više nikad ne bi morala da uče!!!
Šta se promenilo?
Obim gradiva? Ne bih rekla. Naši udžbenici su bili istog obima, uz to napisani neadekvatno da zainteresuju dete, bez ilustracija, istaknutih reči i rečenica, nezanimljivih jednobojnih korica, krajnje neprivlačni.
Stručnost predavača? Pamtim samo jednog profesora koji je predavao drugačije, zanimljivo, dinamično, koji je uspevao da animira učenike. Svi su voleli njegov predmet. Nažalost, profesor se promenio, a svi ostali su bili isti - predavali su ex catedra, monotono, dosadno, tražili su reprodukovanje činjenica, a neki su zahtevali i učenje napamet.
Motivacija dece? Verovatno. Tada je još uvek bilo popularno učiti i završiti školu, a postojala je i neka perspektiva, mada sve lošija kako je vreme odmicalo.
Razmišljajući na ovu temu došla sam do sledećeg zaključka:
Škola (ni nekad ni sad) ne obezbeđuje obuku za neke osnovne životne aktivnosti bez kojih je napredak taško ostvarljiv. Neke od tih aktivnosti su učenje, pravilna komunikacija, raspolaganje novcem i možda nešto što će zvučati apsurdno, ali u ovu grupu spada i disanje. Treba li da napomenem da sam pravilno disanje naučila u kasnim dvadesetim godinama, vežbajući jogu i srodne tehnike. Komunikaciju sam savladavala kao i svi ostali - metodom pokušaja i greške, a kasnije čitajući literaturu na tu temu i ispravljajući s mukom stečene navike, predrasude i stereotipe. Raspolaganju novcem naučio me je život, na teži način.
Čini mi se da je moja jedina prednost bila što sam pre polaska u školu naučila kako da učim. Za to mogu da zahvalim svojoj majci, vrsnom pedagogu, koja je vodećim putem, bez prisile i nametanja, naučila brata i mene kako razumeti tekst, gde naći odgovor na pitanje, kako koristiti literaturu i možda najvažnijem od svega - radosti učenja i sticanja novih znanja. Sada, kad ovo znam, lakše dišem i čekam septembar, jer moj prvak već poznaje osnove ovih predmeta.
Kakva su vaša iskustva sa školom, nekad i sad?
|
Uh, mene to što imaš sada - čeka dogodine.
Upijam utiske, trudim se, naime, da oformim svoje mišljenje.
Za sada sam zbunjen i uplašen. Na svaki način i supruga i ja nastojimo da se ta zbunjenost i strah ne primete. Ne znam gde bih "udenuo" još koji slobodan trenutak za izradu domaćeg... najbolje je, kako izgleda, učenje učenja... ali to je samo deo obrazovnog aspekta školovanja. Gde je tzv. vaspitni deo? Od njega mi se diže kosa na glavi...